Протест - дан 210. - 26.02. 2008
Протести против евроатланских интеграција и Хага одржани су и данас, пред 100-ак грађана. Скуп је започео молитвом.
Раде Љубичић, представник Покрета 1389 истакао је да је, нажалост, оправданост протеста данас добила велику и болну потврду у облику пресуде српском војном и полицијском руководству у Хагу. Иако је реч фашизам веома тешка и јака оптужба на рачун НАТО и Хага, показала се као тачна, јер како другачије окарактерисaти тако драконске казне за Србе, а да се сви други за злочине над Србима ослобађају. Да парадокс буде још већи, пресуда је изречена уочи обележавања 10 година од НАТО агресије, а и у пресуди је на неколико места истакнуто да бомбардовања није утицало на исељавање Aлбанаца, већ злочиначки подухват српског руководства! Ово је тежак ударац за Србију и њене националне интересе, зато борба мора бити још јача, закључио је Љубичић.
Зоран Марчета, председник Свесловенског књижевног друштва, подсетио је да је данас велики православни празник, Свети Симеон Мироточиви. Говорећи о животу и делу Стефана Немањића, утемељивача српске државе и славне династије, нагласио је да морамо да сачувамо своје писмо и језик, своју православну веру и државу, јер нам је то у аманет оставио Стефан Немања.
Миленко Бодин, председник Студеничког Круга, оштро је говорио о пресуди у Хагу. Овом пресудом они хоће до краја да нас понизе као народ, да заокруже своју бестидну кампању које годинама воде против српског народа. Бодин је у веома надахнутом и емотивном говору, који је привукао пажњу многих пролазника, истакао да се скоро свим Србима у Хагу у оптужници помињала српска историја, чак од 1389. Они хоће да покажу да су Срби као народ злочинци и све приче да се у Хагу суди појединцима данас су пале у воду и показале се само као шарена лажа домаћих гласноворника тог трибунала. На овој генерацији Срба је да, као и многе претходне, изађу на крај са страним силама које покушавају да нам одузму слободу. Опраћемо ову љагу са српског образа, а многима из наше земље историја ће пресудити, завршио је излагање Бодин, бурно поздрављен од окупљених грађана.
Браћо и сестре, видети шта се дешава сваким новим даном. Нове оптужбе, нови проблеми и национални порази. Крајње је време да се пробудимо као народ, да видимо куда идемо и колико је то погубно за нашу државу. Борба и протести се морају наставити и позивамо Вас све да дођете да променимо систем вредности на којима ће почивати српска национална политика! То су вредности православља и патриотизма, уместо садашњих евроатланских догми.





27/02/2009, 21:04
Хвала вам што сте објавили текст који сам послао из „Православља“.
Мотив да га пошаљем као коментар је био прекјучерашња драма на Газели.
Још увек ме подилази језа од онога што сам прочитао, а то је да су појединци добацивали младићу и полицајцима у смислу подстицаја да се момак баци, да га одстреле, да га полиција баци, не би ли се коначно све завршило... итд. Све само да се саобраћај настави.
Па неко сликање се помиње ... . Као да заиста живимо у последњим временима.
Хеј, заустављен је саобраћај вичу, а сви они су негде „веома журили“.
Ближњи је отписан и равнодушно препуштен ђаволу.
И шта очекује овај народ?
Овакво стање људи је најављено и у Новом Завету.
„Јер ће људи постати саможиви, среброљупци, хвалише, поносити, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, неправедни, нељубавни,
Тимотију, посланица друга Светог апостола Павла: 3.2
Честитам полицајцима и њиховим психолозима на стрпљењу и упорности, која је спасила младића трагичне судбине. Они су прави јунаци ове драме са ипак срећним исходом.
Када исти ђаво буде покуцао на врата оних који су подстицали ужасан расплет (а, то ће им се због овога неизоставно догодити), хоће ли бити икога да им помогне?
Е, тога ради послао сам текст који обавезно саветујем да се прочита, јер улива наду да Сунце још увек има разлога да сија.
27/02/2009, 01:19
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/992/tekst/smislena-lepota-u-sluzbi-zivota/print
Смислена лепота у служби живота
протојереј др Љубивоје Стојановић
Слика са Бранковог моста где видимо човека који одустаје од самоубиства прихватајући топле речи младе девојке, чија лепота надилази само визуелни доживљај, враћа нам веру у живот.
Могла је та млада девојка да прође поред тог човека, и оде својим путем попут многих других који су тог дана прошли и не обазирући се на оно што се догађа поред њих. Могла је да стане у ред са радозналим посматрачима који негде у себи осуђују тај покушај којим овај човек „омета“ њихов пут. Али, она је желела више од онога што се зове само моја потреба, видела је да се други човек бори у себи, да тражи разлог да живи иако је изгледало да је одлучио другачије.Колебао се у себи, и кад је изгледало да је престао да верује у себе и свој живот, млада девојка му је вратила веру у живот. Никада раније нису разговарали да би могла да му се обрати навођењем било каквог разлога за живот. Рекла му је само да је на његовој страни, и те речи су га охрабриле да и он стане на своју страну, да се определи за живот.
ДА ЛИ ИМАМО ЉУБАВИ У СЕБИ
Ми понекад хладно и равнодушно констатујемо у овим случајевима како човек даје душу ђаволу на овај начин, и ту престаје сва наша борба за тог човека. Ми све своје силе усмеравамо против тог човека због таквог поступка, не увиђајући како и сами себе „предајемо ђаволу“ јер мрзимо другога и немамо љубави у себи. Постајемо уплашени и себични и на све начине покушавамо да у најширем могућем луку заобиђемо човека у невољи, како се и нас самих не би дотакла та невоља. Страшно је то и потребно је много напора да се покренемо из те опасне самозатворености у живи живот. Није добро да живот пролази поред нас док ми заточени страхом за себе остајемо негде по страни убеђени да само тако можемо да се сачувамо од живота. Страх испражњује човеково биће и обесмишљава међуљудске односе, удаљава човека од Бога и човека од човека, велика је препрека за човекољубље и богољубље. Само онда кад победимо страх успећемо да победимо и себичност, и тада неће бити нерешивих ситуација за нас. То нам потврђује пример младе девојке са моста која није само „гледала своја посла“ него је урадила оно што сваки човек треба да уради, до краја се борила за живот другога човека.
Упитајмо се колико пута смо прошли поред другога без жеље да препознамо и разумемо његов проблем? Колико пута смо могли да помогнемо другоме, а нисмо хтели или знали то да учинимо? Колико пута смо осудили поступак не желећи да тражимо добро решење? Много пута, драги пријатељи, неизмерно много пута, а да тога нисмо ни свесни. Али, не дангубимо тражећи изговоре, препознајмо нове шансе, окренимо се око себе и видимо потребе других, не чекајмо да дође до тога да нас неко опомиње својим вапајем очајника. Лепу реч можемо увек дати, ништа нас не кошта а много доноси. Идимо пажљиво кроз живот, не оглушујмо се о туђе патње, правећи се као да их не видимо. Не дангубимо осуђујући, реагујмо одговорно, јер добронамерношћу много можемо учинити за свеопшту добробит.
ЖИВЕТИ ОДГОВОРНО И РАЗУМЕТИ ДРУГОГА
Нама понекад све изгледа као нешто обично, свакодневно, свако носи свој бол, чини шта и како хоће, важно је преживети. Али, није баш све тако! Важно је живети одговорно, и разумети другога. Не бити радознао у односу према ономе што он чини, али и не бити равнодушан према догађајима око нас. Ту нам Библија прима изванредне примере као добре поуке. Први човек братоубица, Каин, је равнодушно констатовао: „Нисам ја чувар брата свога“. Они који су Христа осудили на смрт распећем, када им је Јуда вратио сребернике уз речи: „Погреших, издадох крв невину“, равнодушно су констатовали: „Ти ћеш видети“. Он се после овог обесио. Ето, како равнодушност убија, јер ускраћује љубав. Јеванђеље нам саопштава пример радозналости и љубоморе у случају двојице апостола Петра и Јована, кад Петар на Христове речи о њему узвраћа питањем: „А шта ће бити са овим“, и добија одговор: „Није то твоје да знаш, ти хајде“. Дакле, у прва два случаја имамо апсолутну небригу о другоме, а у трећем случају претерану надобудност која почива на потреби за поређењем и себеистицањем. Сви наши односи данас оптерећени су сличним, или чак и истим, стањем и ставовима, много је равнодушности, али и радозналости са надобудном самоувереношћу. Просто као да не желимо да видимо једни друге на прави начин.
Овај догађај са Бранковог моста вишеструко је значајан, и велика је опомена свима нама који себе видимо као вернике, са великим крстовима око врата, са мноштвом крстова и иконица у новчанику, и да не набрајам све шта још. Није то ни лоше, али није увек и довољно. У овом случају видимо нешто више, верника у акцији, тако да поклоњена иконица Светог Василија Острошког на крају једне велике борбе за човека опомиње да не чувамо све што имамо само за себе и своје потребе, него да се мало окренемо око себе и видимо другог човека са његовим потребама, као што је учинила ова девојка. Ако још успемо да препознамо његову потребу и наше могућности да му помогнемо, најпре лепим и топлим речима, а после тога и конкретним делом. Да обећамо и испунимо речено.
И на крају, остало је да тај човек и млада девојка попију кафу заједно. Вероватно је он попио, и Боже дај, попиће још много кафа, али ова ће му значити много више. Реч, разговор са другим, то је веће од свега, и то даје пуни садржај свему. Због тога размислимо добро о томе како се опходимо са другим људима, посебно оним „малим и безначајним“, јер Христос нам поручује: „Кад једном од малих мојих учинисте (не учинисте) мени учинисте (не учинисте)“. Када овоме додамо онај јеванђелски обрт наших мера, који гласи: „Многи први биће последњи, а последњи први“, видићемо да смо највећи онда кад можемо да се умањујемо побеђујући сваку гордост у себи.
Корачајмо кроз живот сигурним кораком имајући дубок поглед ка небу, али и добар окоглед на земљи, без несигурног ковитлања напред - назад и лево - десно, и тада ћемо све добро видети. Знаћемо да је наше спасење у рукама другога, али и његово спасење је понекад у нашим рукама. То је знала девојка спаситељица са Бранковог моста, и из мноштва посматрача се издвојила и стала пред непознатог човека. Препознала је његову борбу и стала на његову страну, и због тога је ово њена најуспешнија писта и најбоља сцена на писти коју је режирао живот. Улога за коју је очигледно била веома спремна, тако да је њена иконица коју је чувала као леп залог за себе, сведочанство једне живе вере. Овде је стварно победила лепота живота. Исцељено је једно људско срце од свих тугомора и очаја, и још једном је свима нама показано да човек непрестано трага за љубављу, истином, добротом, знањем и лепотом. Чак и када искоракне на беспуће осаме и туге, и тада га може вратити на пут искрена реч, као што се догодило овде. Велики је ово догађај, и опомена свима нама, да мало више стварно бринемо једни о другима, уважавајући слободу свакога човека, и никоме не ускраћујући љубав...
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/992/tekst/smislena-lepota-u-sluzbi-zivota/print
27/02/2009, 00:48
Реч фашизам уопште није блага реч у односу на „NATO“ и Хашки трибунал.
Адекватнији израз би био израз: неолиберални-нацизам.
Но, долази време када ће и бољшевизам и фашизам и нацизам бити јако јадни наспрам демагогије тзв. Новог доба (New age), са којим хомосексуални јуришници већ наступају...
Верујте ми , зажалиће људи за временом када је непријатељ људски од искони убијао само тела, а потом више ништа није могао учинити...
Данас се све се ради на убијању људске Личности (велико Л).
ЗЛО ЕПОХЕ ЈЕ УПРАВО ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈА!
Ако се вратимо на ниво народа и његовог идентитета ради се о процесу денацификације!
Ко губи? Наравно онај ко има ИДЕНТИТЕТ!
Наш ИДЕНТИТЕТ ЈЕ СВЕТИ ОТАЦ САВА ОДАВНО ПОВЕЗАО СА ХРИСТОМ!
ОНИМ КОЈИ ЈЕСТЕ!!! Тога ради сви наши порази су привремени!
Горе наведено је повезано са процесом денацификације СРБА! односно
јединог народа на Балкану који има изграђен ИДЕНТИТЕТ.
Господ се јавио Мојсију у несагоривој купини речима:
ЈА САМ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСАМ!
Човек који је саздан по Образу Божијем је управо призван да се развија у том смеру, као ЛИЧНОСТ! Наиме, само се ЛИЧНОСТ може волети!
То нам је пренео својим учењем наш Свети Отац Сава и усадио у нас као ЗАВЕТ!
Изградњу себе као Личности у Богу није лако... , али је достижно захваљујући Богочовеку ХРИСТУ.
Ко не разликује его од Личности треба још да учи!
Сваки човек који је дошао на свет је призван да се развија као Личност.
То је препознао СВЕТИ КНЕЗ ЛАЗАР, па је краткотрајно овоземаљско уживање и немир, подредио ВЕЧНОСТИ!!!
На КОСОВУ се заиста догодило нешто невидљиво и СТРАШНО!
Нека се подсмева живинчад, али је то тако и тако....
Фашизам, нацизам и бољшевизам немају везе са идентитетом нашег народа!!!
Биће о свему још речи...
Поздрав.
26/02/2009, 22:59
И шта на ово каже демо(но)кратски председник Србије? Наравно, оно што увек прича: "Услов свих услова је сарадња са Хагом."
Ругање здравој памети.