Оборили су све рекорде у историји трајања неког протеста у Србији. Без динара помоћи, али ношени идејом, без медијске подршке, али пуни љубави према отаџбини, сваки дан су на улици и протествују против даљег понижавања Србије. Постали су права урбана легенда. О њима ће се у будућности причати урбане приче, писати књиге, брошуре, а БИА ће можда једног дана о њима објавити досије који је водила што ће бити најбољи доказ да су радили праву ствар у садашњој банана Србији. И без обзира што медији о њима ћуте, осим кад се неком великом новинарском “генију” не упали лампица да напише сулуду причу како само њему познати фашизам шири своје пипке по Србији и тако попуни празан простор у новинама или у дневнику Б92, људи који долазе пуна четири месеца код споменика Кнезу Михајлу скрећу пажњу да у Србији има много тога трулог и да је време да се нешто мења. Част ми је што сам једно време водио тај протест и што и данас када свратим до Трга осећам најпозитивнију енергију на свету.

Сваки човек који тамо долази прича је за себе. Свако има своју муку, свакодневне проблеме, али они не изостају са протеста, осим када је то баш оправдано. Шта је то што спаја професора универзитета, студента, шнајдерку, шалтерског радника и све остале што долазе на протест? Генерално, све их је спојила Србија. Она часна и искрена Србија. Србија којој је доста понижавања, лажних бајки о евроатланским интеграцијама, прича о меду и млеку на западу… То је она сирота Србија, јер све заједно на Тргу да истресете тешко да ћете наћи довољно новца за мало бољу дуксерицу. Али, то и није тако битно. Сви који тамо дођу постају пријатељи. Неко је нашао љубав свог живота, неко је упознао ново друштво, неко је пронашао себе у целој тој причи и сви су насмејани без обзира на све муке које их погађају. А најпре је свако задовољан зато што је тог дана по ко зна који пут урадио нешто за своју народ и нервирао је режим. Из себе је избацио оно што га тишти и поделио је своју муку са истомишљеницима.

Када је ПРОТЕСТ 2008. почео лепо сам написао да ће Радован Караџић урадити још једну велику ствар. Поред тога што је створио Републику Српску и постао симбол отпора српског народа западном угњетавању, Радованово хапшење је покренуло протесте који ће имати великог удела у рушењу режима Бориса Тадића. Можда неком то сада делује нереално, па чак и надреално, али верујте ми, упорност је та која побеђује. Без обзира што протест није тако масован, он има свој ефекат у скретању пажње свима који прођу поред Трга у време када се одржава. Свако бар мало застане и заинтересује се зашто је одређена група људи ево већ 120 дана толико упорна.

Е то је оно што је трн у оку Борису Тадићу. Због тога је ових дана кренуло минирање протеста од стране полиције. Режим је укапирао да некако мора да доскочи протесту и да га по могућству и забрани. Смета им креативност клинаца из покрета “1389” и њихове домишљате акције, смета им упорност пензионера које су ко зна колико пута преварили и понизили, смета им омладина која се не мири да живи у банана републици, ма смета им оно што данас јесте Србија. ПРОТЕСТ 2008 им квари њихову идиличну слику о Србији коју нам они продају преко њихових лажовизија. Како се слика са гала пријема по западним амбасадама и баханалија из богатих тајкунских клубова не би кварила хапсе се клинци којима је стало до мало бољег живота и који своје здравље жртвују на хладном Тргу како би се за тај живот изборили.

Гладни правде, поносније Србије, осмеха на лицима, људи који чине ПРОТЕСТ 2008. идаље ће сваки дан од 17 часова бити на Тргу, све док се не промени марионетски поредак у Србији. Бар тако кажу када са њима причам, а ја немам разлога да им не верујем. Узгред, знам колико су упорни, а упорност доноси победу. Пријатељи, нека вас Бог чува!

СВИ НА ТРГ СВАКИ ДАН У 17 ЧАСОВА!

Блог FUCK B92 / Владимир Ђукановић