Да ли као православни хришћани имамо друштвену одговорност?

Предуго смо као народ у дефанзиви по свим пресудним духовним и националним питањима. Превише смо се повукли из јавног живота. Затворили смо се у гето црквених порти и патриотских салонских кружока. Постали смо самодовољни и самосажаљиви. Готово смо укинули друштвени активизам православних хришћана и родољуба. Помало смо занемарили и социјалну функцију Цркве и лични друштвени ангажман. Како је дошло до тога да ми, српски хришћани и родољуби, треба да се стидимо своје вере и нације, а да родомржња, неморал, противприродност и лаж сваке врсте могу бити представљени као нешто сасвим нормално?

Шта дугујемо хришћанству и патриотизму?

Олако смо препустили забораву да је наша цивилизација у својој основи хришћанска, а наша историја у главноме патриотска. Зар нису прве организоване болнице у светској и нашој историји основане у хришћанским заједницама? Зар прве школе у нашем народу нису настале у манастирима? Зар хришћанство није први пример државне лојалности, са једне стране („Богу Божје, а Цару Царево”), али и грађанске непослушности сваком тоталитаризму (универзалној Римској држави која тражи поклоњење Цару као Богу), са друге стране? Зар прве хуманитарне, милосрдне активности нису заправо и прве активности Цркве? Зар најславније странице наше историје нису заправо епопеје родољубља? Постоји ли било који велики Србин у нашој историји који није био и велики патриота? Апсолутна већина њих почива на израженој хришћанској религиозности и патриотском уверењу и елану, који умногоме објашњавају њихове стваралачке домете (од великана наше науке, духовности и културе: Николе Тесле, Михаила Пупина, Милутина Миланковића, Николаја Велимировића, па до савремених спортиста). Да сагледамо радне навике, породичне вредности, књижевност, архитектуру, уметност и да видимо ко је више дао светској цивилизацији од хришћанства? Да погледамо шта је за једну државу и њену стабилну унутрашњу организацију важније од грађанске лојалности и патриотске државотворности? Како се догодило да смо, као носиоци најважнији социјалних вредности и функција, избачени из друштвене утакмице?

Данас, када је нови век почео светском економском кризом и сменом историјских епоха, и када се изнова превреднује све у шта смо веровали у прошлом веку, хришћанство и патриотизам могу и треба изнова да изађу у друштво и подсете на себе и свој смисао. То је наша хришћанска и национална обавеза да помогнемо свету, Отаџбини и човеку у егзистенцијалној кризи. Каква је наша вера и наше родољубље?

Наша вера је вера излажења у сусрет, јавна вера, вера сведочења. Наша вера се повлачи само кад је у питању време за молитву и лични подвиг, а све друго време је време за дела вере. Ми имамо веру која објашњава све и која је доживела све. Шта је за веру која је решила проблем смрти, који није могла решити ниједна вера и философија од овога света, да реши било који проблем човековог живота? Зар у мору надрилекара и лажних учитеља да се не чује глас вере освећене вишемиленијумским трајањем?

Није мало важно већ је много важно изнова нагласити да је наша вера без дела мртва и да су наша дела такође облици наше молитве Богу и врхунски изрази наше побожности. Наше родољубље је позитивна особина, (ре)афирмација најлепшег и најквалитетнијег у нама, посвећеност раду на себи и за друге. И наш патриотизам на речима, а без дела, је ништа, само празнословље и самокомпромитовање.

А где су данас дела наша? Зашто се не чујемо, не видимо и не деламо у Великој кризи чији је узрок у свету духовних и моралних промашаја, где смо у проблемима мора људи без посла и утехе, социјално угрожених, очајних, уморних, болесних, у затворима, младих на улици где је маркетинг греха и порока доживео историјски врхунац, и у разним другим животним проблемима и недаћама? Зашто нас нема, шта чекамо и када ћемо преузети друштвену одговорност? Хришћанство и патриотизам данас

Зашто бисмо данас избегавали било коју актуелну и провокативну друштвену тему?

Ако је тема светска криза, имамо шта да кажемо, јер је узрок и решење кризе у свету духовних и моралних вредности. Ако је тема екологија, имамо прави одговор, јер је еколошки пост према природи једини истински одговор на еколошке проблеме. Ако су тема људска права, хришћанство има свој став, и штити човекову личност од разних савремених облика технолошког тоталитаризма и противприродности. Ако је хуманитарна делатност, па то је друго име Цркве. Ако је било која тема која се тиче човека и људске заједнице, Црква је то или већ решила или са својим огромним духовним искуством може да реши. Ако је у питању одбрана националних и државних интереса, који су легитимно право свих народа на свету, како да ту нешто урадимо без изражене патриотске воље и снаге? На нама је, међутим, да се делатно укључимо у живот друштвене заједнице, изађемо из порте и салона у друштво, избегнемо ново протеривање на маргине друштвеног утицаја које нам се спрема под изговором да Црква не треба да се меша у политику, а да је национализам једнако злочин. Наша је обавеза да се умешамо у све оне актуелне друштвене теме које се тичу живота нас као појединаца, наших породица, наше нације и државе у којој живимо као њени лојални грађани. Питање је само да ли смо ми спремни за ову хришћанску и патриотску дужност и да ли имамо спремне потребне духовне и практичне одговоре на актуелна социјална питања.

У том смислу, Српски сабор Двери и позива све грађане Србије да нам се придруже у суботу, 12. септембра 2009. године на платоу испред храма Светог Саве у Београду у 16 часова и посведоче свој традиционални поглед на свет. Прошетајмо својом престоницом и покажимо да имамо свој смисао живота који желимо да заштитимо од агресивног рушења породичног морала и свих традиционалних вредности и заједница на којима почива опстанак нашег народа.
Време је да се чује глас православних Срба! Време је да на улице изађу наше - ПОРОДИЦЕ! Време је за породичне шетње! - За наша људска, верска и национална права! - За борбу против беле куге у нашем народу! - За живот детета у мајчином стомаку! - За очување нашег традиционалног система вредности! - За бољи социјални статус трудница, младих и сиромашних!

ЗА ОДБРАНУ ПОРОДИЦЕ! Субота, 12. септембар! Имамо право!

У Београду, На Велику Госпојину 2009.